METRO: Exodus - RECENZIJA!
Igrali smo novi Metro!
Testirano na PS4 Pro!
Post-apokaliptični Metro serijal doživeo je težak udarac nakon bankrota THQ-a, inače glavnog izdavača prve dve Metro igre – Metro 2033 (2010) i Metro: Last Light (2013). Budućnost serijala praktično i nije bila na vidiku, sve dok se na sreću Deep Silver nije uključio u priču, otkupivši prava. Sve ovo povlači interesantnu paralelu sa pričom o preživljavanju, koja inače u igrama (i knjigama) prati čuveni Spartanski odred i Artjoma, kao glavnog protagonistu. Međutim, ova pauza od nekih 6 godina pokazala se kao pun pogodak, budući da je 4A Games imao i više nego dovoljno vremena da sa Exodusom napravi nešto zaista specijalno i mnogo „veće“ u poređenju sa prve dve igre.
Pod uslovom da ste u Last Light-u dobili tzv. „Dobar“ kraj, priča Exodusa nastavlja se tamo gde je prethodna igra završila. Artjom i Ana i dalje pokušavaju da sačuvaju onaj mali delić civilizacije, skriven u Moskovskom metrou. Međutim priča dobija gotovo neverovatan obrt kada se saznaje da je Moskva svo vreme bila nasilno odsečena od ostatka sveta, i da je taj isti svet, izvan metroa, prepun života. Izbegavajući spojlere, dovoljno je reći da kompletan odred kreće na jednogodišnje putovanje vozom, u potrazi za novom sigurnom „lukom“ i istinom koja se krije iza nuklearnog rata koji je opustošio čitavu planetu.
Kao i kod prethodne dve igre u serijalu, Exodus priču ili storytelling stavlja iznad apsolutno svega ostalog, ostavljajući vas tako da bukvalno uživate u kvalitetno napisanim dijalozima i konverzacijama kako u segmentima vezanim za sam voz kao bazu, tako i u otvorenom svetu. Ono što vam ipak savetujem da uradite čak i pre pokretanja igre je svakako prebacivanje govornog dela na Ruski jezik uz titlove na Engleskom. Engleski vioceoveri su blago rečeno užasni i vrlo naporni za slušanje.
Na taj način sve te pozadinske, indirektne ali i direktne priče sa vašim saborcima učiniće iste mnogo unikatnijim. Svako od njih ima neku osobinu ili talent koji ih definišu, upoznavanjem istih više se vezujete za likove i u konačnici mnogo više brinete ili strepite za njihovu sudbinu. To je nešto zaista specijalno i jedinstveno, kada su moderne FPS igre u pitanju.
Izlazak iz tame Metroa promenio je u potpunosti i odnos igre prema frakcijama iz prethodnih igara. Crvena Armija i Četvrti Rajh ostali su daleko iza, a Artjom i ekipa sada dolaze u kontakt sa potpuno novim, ništa manje upečatljivim grupicama.
Ovo je priču u Exodusu učinilo značajno manje političkom, a u isto vreme i mnogo zabavnijom i neizvesnijom. Nikada niste sigurni šta je sledeće na šta ćete naleteti. Možda i najimpresivniji deo igre vezan je za pričanje priče kroz godišnja doba. Igra počinje tokom zime, a završava se u kasnu jesen i kroz ta godišnja doba vodi nas na neke od najraznovrsnijih lokacija koje sam video u jednom shooteru. Snegom okovane ravnice ruralnih delova Moskve prelaze u beskrajnu peščanu pustinju, nakon koje posećujemo mističnu prašumu i sablasne močvarne predele.
Međutim, sve ovo su tek ogromni otvoreni nivoi koji na svojoj mapi kriju gomile i gomile objekata, bunkera, građevina koje će itekako doneti i onaj dobro poznati klaustrofobični osećaj teskobe i horora. Takve lokacije nisu čak ni označene na mapi u većini slučajeva pa vas sve to dodatno tera na istraživanje.
Samoj mapi pristupate kao Artjom, dakle igra u tim momentima neće uopšte biti pauzirana, pa i to doprinosi određenoj dozi napetosti. Upaljač i svetiljka su takođe ključan deo vaše opreme, pogotovo kada zađete u te zapuštene i mračne sekcije.
Ono što je mene lično možda i najviše impresioniralo je sloboda koju sam imao da tokom igranja skrenem sa glavnog puta i pozabavim se nečim što je eto meni u tom momentu bilo interesantno. Ali ništa od ovoga ne treba shvatiti kao “piece of cake” radnju. Jedna koliba sa tzv. Banditima mi je već u početku igre promenila čitav pogled na to kako se ova igra zaista i igra. Tri puta sam poginuo, i to na tri potpuno random načina, pokušavajući da otkrijem šta oni to čuvaju u toj kolibi. Prvi put sam krenuo direktno, pa se jedan od njih iskrao na druga vrata, prišao mi s leđa i ubio me. Drugi put me je “upratila” grupa tzv. Watchman mutanata, totalno neprimetno se šunjajući ponovo iza leđa – nije se dobro završilo uglavnom, a treći put sam uzeo u obzir dva prethodna pokušaja, proširio krug šunjanja, približio se neprimetno neprijateljima i taman kad sam trebao da rešim situaciju sa neba se sručio tzv. Demon mutant i odneo me u nepoznatom pravcu ... E u takvim situacijama predlažem da malo ohladite mozak nekim mindless shooter-om, poput Far Cry New Dawn-a npr.
Segment igre koji je npr. izuzetno jako povezan sa borbom je i menadžment oružija. Ruksak koji Artjom nosi sa sobom pokretna je radionica za modifikacije, crafting i razne druge radnje. Sve što pronađete u divljni može se nekako iskoristiti. Sakljupljajući delove oružija kreiraćete svoj jedinstven dizajn i promeniti namenu vlastitom oružiju. Revolver tako može otići ili u stealth pravcu, ili od njega možete kreirati malu i brzu sačmaru. Maska koju Artjom mora nositi u slučaju visoke radijacije može biti dodatno ojačana, nadograđena neprobojnim staklom itd ... Nivo detalja u ovakvim segmentima ide do te lestvice da oštećenja maske tokom borbe često zahtevaju brze popravke, najčešće selotejpom, koji će vam opet smanjivati vidokrug ...
Sa tehničke strane Exodus se na Playstation 4 Pro konzoli vrti u 30FPS-a pri 2560x1440 rezoluciji, i ovo značajno odudara od REDUX verzija obe prethodne igre, koje je čak i regularni PS4 vrteo u 1080p 60FPS. Međutim i vizuelna prezentacija je u potpunosti u toku sa današnjim standardima pa se i ove sad konzole pri kraju svog životnog veka prilično dobro nose sa jednom ovako lepom i zahtevnom igrom. Još jedna stvar koja je malo kvarila doživljaj tokom igranja bili su svakako i bug-ovi, kojima igra obiluje. Čak štaviše, smatram da je 4A games trebao možda još malo odložiti izlazak, budući da je u prvim danima Exodus bio gotovo neigriv. Neki od tih bug-ova su kočili dalji progres zbog pogubljinih NPC-ova, dok su mi neki čak odavali utisak kao da gledam filmske kulise – lepa fasada, ali kad proviriš iza - drži se o koncu. Na sreću nadogradnjama je to dosta ublaženo, ali i dalje ima potencijala da se dobro zasuču rukavi.
Umesto zaključka – PREPORUKA! Metro Exodus je zaista jedna od retkih igara koja je donela nešto novo i sveže u FPS žanr, zadržavajući u potpunosti onu tenziju i horor koji je krasio i prethodne delove. Naoružajte se strpljenjem, budite oprezni sa resursima i taktični u borbi i ovo bi vam mogla biti jedna prilično nezaboravna avantura!
Igru je testirao : Vladimir Pejić
IGRU MOŽETE PORUČITI OVDE > METRO EXODUS
