Recenzija filma ANAKONDA - Bolje od očekivanog

Anakonda je naslov koji nikada nije imao taj luksuz da bude „dobar film“. Od samog početka, još od verzije iz 1997. godine, pripada onoj kategoriji bioskopskih iskustava koja se ne pamte zbog kvaliteta, Više je to zbog utiska. Zmija koja je prevelika, likovi koji su preglasni, loše replike koje se citiraju... Tokom godina dobijali smo nastavke, varijacije, pokušaje ozbiljnijeg tona i televizijske verzije koje su brzo zaboravljene. Ipak, ideja Anakonde nikada nije nestala.

Novi film ne zove sebe rimejkom, ne ponaša se kao nastavak i ne pretenduje da resetuje franšizu. Pravi zaokret koji je istovremeno zanimljiv i rizičan i Anakonda sada postaje film unutar filma. Nešto kao deo pamćenja iz pop kulture likova koji su uz nju odrasli.

Istorija

U ovom filmu originalna Anaconda iz 1997. godine postoji kao stvaran naslov, deo kolektivnog sećanja i referenca koju glavni likovi dele. Upravo iz te pozicije nastaje zaplet: dva prijatelja iz detinjstva, opsednuta filmom koji su gledali bezbroj puta, odlučuju da ga ponovo snime iz iskrene ljubavi prema nečemu što je oblikovalo njihovo odrastanje.

Taj meta-pristup u početku deluje osvežavajuće. Film se poigrava sopstvenim poreklom, podsmeva se lošim dijalozima, preteranim glumačkim interpretacijama i grandioznim ambicijama koje nikada nisu imale realno pokriće. Anakonda tada deluje najživlje jer otvoreno priznaje da zna odakle dolazi i da nema potrebu da se pravda.

Problem nastaje u trenutku kada film odluči da preraste sopstvenu ideju. Kako radnja odmiče, meta-sloj se povlači, a priča polako klizi u klasičnu akcionu strukturu. Imamo potere, eksplozije i stvarnu pretnju u vidu prave anakonde. Taj prelaz nije potpuno neuspešan ali jeste neujednačen. Film nikada do kraja ne odlučuje da li želi da ostane ironičan komentar ili da konvencionalni akcioni naslov.

Poznata imena

Jedan od razloga zbog kojih film uspeva da održi pažnju i u trenucima kada scenario gubi fokus jeste prisustvo poznatih imena u filmu, pre svega Paula Rudda i Jacka Blacka.

Paul Rudd tumači lik čoveka koji godinama pokušava da izgradi ozbiljnu glumačku karijeru, ali je zaglavljen između ambicija i realnosti. Njegov lik je neko ko i dalje veruje u ideju da je veliki trenutak možda samo odložen. Rudd igra suzdržano, sa naglašenom ozbiljnošću koja je u stalnom sukobu sa apsurdnim okolnostima u kojima se nalazi.

Jack Black je njegova suprotnost. Iako se oslanja na energiju po kojoj je prepoznatljiv, njegov lik je komična osoba koja je prihvatila svoje mesto u svetu, van velikih ambicija. Njihov odnos funkcioniše upravo zato što deluje kao dugogodišnje prijateljstvo, sa svim potisnutim frustracijama, neizgovorenim zamerkama i zajedničkim sećanjima.

Ostatak ekipe, iako sastavljen od glumaca sa ozbiljnim iskustvom, ostaje u drugom planu. Njihovi likovi postoje više kao funkcija zapleta nego kao zaokružene ličnosti, što je posebno primetno kod ženskih uloga koje imaju potencijal, ali ne i prostor da se razviju. Možda je to propuštena prilika.

Balans

Najveća slabost nove Anakonde leži u nesposobnosti da zadrži balans između onoga što želi da bude i onoga u šta se pretvara. Kada je fokus na snimanju filma, lošim replikama, nerealnim očekivanjima i ideji da strast može da nadomesti budžet, Anakonda je više nego zabavna.

Kada odluči da postane ozbiljnija akciona priča, gubi deo identiteta koji ju je izdvajao. Akcija je korektno realizovana, vizuelni efekti su moderniji i tehnički daleko ispred originala ali tada film postaje generički. Postaje lišen one samosvesti koja ga je činila interesantnim.

Loše ocene i pitanje očekivanja

Lošije ocene koje je film dobio teško je potpuno opravdati jer je ipak bolji od ocena. Posebno ako se u obzir uzme ono što film zapravo nudi. Anakonda obećava zabavu, svesna igre sa sopstvenim nasleđem i uz dovoljno akcije da opravda svoje postojanje.

U tom kontekstu, film isporučuje obećano. Možda ne uvek ujednačeno i do kraja promišljeno, ali dovoljno iskreno da ne deluje kao ciničan pokušaj eksploatacije starog naslova.

Nova Anaconda je film koji tačno zna šta jeste ali nikada do kraja ne odlučuje dokle želi da ide sa tom idejom. Između meta-komentara i klasičnog akcionog filma ostaje zaglavljena u prostoru koji je istovremeno zanimljiv i frustrirajući. Ipak, upravo ta nedoslednost čini je bližom originalu nego što bi savršeno ispeglana verzija ikada mogla da bude.

Anakonda možda nikada nije bila dobar film u klasičnom smislu, ali je uvek bila film koji se pamti. Ova verzija nastavlja tu tradiciju, sa svim manama i vrlinama koje ona podrazumeva.

Najbolje zmije u video igrama

Zmije su u video-igrama oduvek imale posebno mesto! Ponekad kao glavni junaci, nekad kao saveznici a vrlo često kao zastrašujući protivnici koje pamtimo godinama. Od jednostavnih arkadnih početaka do epskih narativnih spektakala, ove figure su ostavile dubok trag u gejming kulturi i dokazale da mogu biti jednako harizmatične koliko i opasne.

Jedna od prvih i najprepoznatljivijih „zmija“ svakako je Snake iz istoimene igre koja je obeležila Nokija telefone. Jednostavna mehanika tipa pojedi, porasti i ne udari u sebe, učinila je ovu igru savršenim primerom koncepta „lako za naučiti, teško za savladati“. Za mnoge igrače to je bio prvi ozbiljan kontakt sa mobilnim gejmingom.

U modernijem i znatno humorističnijem tonu pojavljuje se Trowzer iz igre Yooka-Laylee. Ova crvena zmija u pantalonama nije neprijatelj već trgovac sposobnostima koji vas kroz šarm i ironiju vodi kroz svet igre. Kao duhovni naslednik Banjo-Kazooie serijala, Yooka-Laylee koristi Trowzera kao simbol starog školskog dizajna likova sa puno karaktera.

Kada je reč o čistom strahu i spektaklu, God-Devouring Serpent / Rykard iz Elden Ring pomera granice boss dizajna. Spajanje demigoda i džinovske zmije rezultiralo je jednom od najupečatljivijih borbi u igri, gde otrov, magma i posebna mehanika oružja čine susret nezaboravnim iskustvom.

Sličan osećaj nelagode izaziva i Great Serpent iz Sekiro: Shadows Die Twice. Ova masivna zmija ne pojavljuje se samo jednom već konstantno vreba igrača, podiže tenziju i osećaj opasnosti. Njeno savladavanje donosi olakšanje alii ključni narativni element koji može uticati na završetak igre.

Potpuno drugačiji pristup donosi Noodle iz indie igre Snake Pass. Ovde zmija nije pretnja već glavni junak, a mehanika kretanja verno simulira realno kretanje zmije. Igra od igrača zahteva strpljenje i prilagođavanje ali zauzvrat nudi originalno iskustvo koje se izdvaja u moru klasičnih platformera.

U mitološkom smislu, malo koja zmija je impresivna kao Jormungandr iz God of War serijala. Ogroman, drevan i neočekivano saveznik, Jormungandr igra ključnu ulogu u nordijskoj priči Kratosa i Atreja a njegovi susreti sa Torom ostaju među najepskijim trenucima moderne akcione avanture.

Za mnoge igrače detinjstvo su obeležili Ekans i Arbok iz Pokémon univerzuma. Jednostavan ali genijalan detalj sa imenima unazad, kao i njihova povezanost sa Team Rocket ekipom, učinili su ih nezaboravnim, čak i kada nisu bili najjači u borbi.

U RPG svetu posebnu notu mistike donosi Deis (Bleu) iz Breath of Fire serijala. Polu-zmija i polu-boginja, večna i sarkastična, Deis je lik koji kombinuje ogromnu moć sa distancom i ironijom ostavljajući snažan utisak svaki put kada se pojavi.

I za kraj, ne može se govoriti o zmijama u video-igrama bez Solid Snake. Iako nije zmija u bukvalnom smislu, ovaj lik iz Metal Gear Solid serijala redefinisao je stealth žanr i postao simbol taktičkog gejminga. 

Zmije u video-igrama su simboli dizajnerske kreativnosti, mitologije i emocija koje igre mogu da prenesu. Upravo zato ih pamtimo dugo nakon što ugasimo ekran.

Distribucija JUČER DOO